Pregledi održivosti i otpornosti građene sredine

Authors

Saja Kosanović (ed)
Faculty of Technical Sciences, Kosovska Mitrovica
Nevena Novaković (ed)
University of Banja Luka, Faculty of Architecture, Civil Engineering and Geodesy
Alenka Fikfak (ed)
University of Ljubljana, Faculty of Architecture

Downloads

book cover Klabs series volume 6: Pregledi održivosti i otpornosti građene sredine

Synopsis

Održiva i otporna građena sredina je složen sistem čije se značenje kontinualno razvija. Cilj ove publikacije je da problemu održivosti i otpornosti pristupi kroz sistematsko istraživanje različitih segmenata i razmera izgrađenog okruženja, odnosno da predstavljanjem preglednih radova (poglavlja), među kojima je uspostavljena odgovarajuća funkcionalna veza, podstakne razvoj specijalizovanog znanja, podigne kritičku svest o potrebi za interdisciplinarnim i transdiciplinarnim istraživanjem i ojača vezu između univerzitetskog obrazovanja i naučnog istraživanja. Analiza razvoja održivosti i otpornosti, istraživanje aktuelnih pitanja i predviđanja o mogućoj održivoj i otpornoj budućnosti zajedno omogućavaju sveobuhvatno razumevanje ovih koncepata i njihovih međusobnih odnosa u kontekstu građene sredine.

Publikacija je izbor recenziranih radova, objavljenih na engleskom jeziku u okviru tematske serije pod naslovom Reviews of Sustainability and Resilience of the Built Environment for Education, Research and Design. I pomenuta serija i ova publikacija predstavljaju rezultate Erazmus+ projekta Stvaranje mreže laboratorija znanja za održive i otporne sredine (skr. en. KLABS), koji je posvećen uspostavljanju sveobuhvatne obrazovne platforme u okviru drugog ciklusa visokog obrazovanja na prostoru zapadnog Balkana. Širi cilj svih KLABS publikacija je bio da se razviju pregledi održivosti i otpornosti građene sredine, korisni za studente, nastavnike, istraživače i stručnjake koji se ovim važnim temama bave na međunarodnom nivou.

Publikacija se sastoji iz dva dela. Prvi se bavi održivošću i otpornošću urbanog prostora a drugi nivoom zgrada. Istraživanje počinje teorijskim pregledom istorijske i savremene debate o problemu urbanizacije u svrhu razumevanja i novih tumačenja (urbane) održivosti. Zatim se tumače poreklo, istorija i razvoj koncepta otpornosti, evolucija njegove definicije, tipovi i ključni principi. U trećem poglavlju istraživanje je usmereno na neka fundamentalna pitanja u okviru socio-kulturološke ravni građene sredine. Sledeće poglavlje pruža pregled pojmova i strategija koncepata „efikasnosti resursa“ i „otpornosti“, prikazuje njihova zajednička područja delovanja, kao i potencijalne protivrečnosti i suprotnosti, u svrhu nalaženja uzajamne ravnoteže i davanja doprinosa ispunjavanju širih ciljeva održivosti. Istraživanje alternativnih modela potrošnje, potrebnih za postizanje održivih urbanih transformacija, predstavlja predmet petog poglavlja u okviru ove publikacije. U nastavku se pažnja usmerava na rekonstrukciju trenutnog naučnog istraživanja i nalaženje ograničenja i mogućnosti inicijativa koje su do sada preduzete, kao i na sintezu metodoloških i praktičnih predloga, kako bi se javnoj upravi i lokalnim organima ponudio „praktičan način” stvaranja efikasnijih klimatskih politika i planova. „Pouka Milana”, u sedmom poglavlju, pokazuje kako aktivno uključivanje poljoprivrednika može pomoći javnim politikama, štiteći zajedničko dobro u teškim okolnostima i dajući povod za alternativne načine planiranja; ona naročito može da inspiriše istraživanje u kontekstima gde su otvoreni prostori oko gradova ugroženi, a uključivanje u proces donošenja odluka predstavlja cilj koji treba postići. U poslednjem poglavlju prvog dela elaboriraju se definicija, klasifikacija i kritička analiza uticaja braunfilda na okruženje i definišu ciljevi održivosti koje treba postići kroz njihovu obnovu i ponovni razvoj.

Drugi deo publikacije počinje uspostavljanjem veze između efikasnog korišćenja prirodnih resursa i smanjenja ekoloških uticaja zgrada. Ovde se daje pregled sadašnjih trendova i izazova u pogledu upotrebe energije, materijala, vode i zemljišta i promišljaju mogući scenariji efikasne budućnosti u kojoj bi šire socijalne i ekonomske sheme postale relevantnije za uspešno projektovanje ekološki ispravnih zgrada. Fokus se, zatim, usmerava na analizu složenosti i dinamike klimatskih promena kao ključnih faktora u oblikovanju strategija za projektovanje zgrada otpornih na delovanje klime. Na osnovu značaja sagledanih rizika, varijabilnosti i neizvesnosti u vezi sa klimatskim promenama izvodi se opšti projektantski okvir, obrazlaže značenje termina „transponovani regionalizam“ i diskutuje odnos između otpornosti i adaptacije zgrada u (ne)izvesnoj klimatskoj budućnosti. U trećem poglavlju drugog dela istražuju se međusobni odnosi održive arhitekture i arhitekture otporne na promenu klime tako što se upoređuju njihovi osnovni postulati i analiziraju ključni ciljevi, kroz prizmu uzajamnih (ne)konzistentnosti. Sledeće poglavlje obrazlaže hijerarhijski pristup projektovanju održivih zgrada i daje pregled niza aktivnih i pasivnih projektantskih mera koje su, pre svega, u funkciji postizanja energetske efikasnosti, poput toplotne zaštite, ostvarivanja solarnih dobitaka, disipacije toplote, generisanja toplote, aktivnog ventilisanja i hlađenja, kao i generisanja električne energije iz obnovljivih izvora. Energetska svojstva i toplotni komfor u zgradama, u petom poglavlju drugog dela, razmatrani su sa aspekta uticaja materijala. Na primeru karakterističnih tipova stambenih zgrada sa područja Beograda, koje su prikazane i analizirane, razmatran je stepen zadovoljavanja ukupnih zahteva komfora, kao i međuzavisnost koja postoji između različitih tipova komfora (toplotnog, vazdušnog, zvučnog i svetlosnog). Poslednje poglavlje prikazuje činjenice i primere koji su relevantni za razumevanje i primenu metodologije ocene životnog ciklusa u različitim projektantskim i inženjerskim okvirima. Ovde se detaljno analizira struktura metode ocene životnog ciklusa (en. Life Cycle Assessment – LCA), koja se koristi za kvantifikovanje ekoloških uticaja.

Chapters

  • Razmere urbanog života
    Sveobuhvatna urbanizacija i reakcije u arhitekturi
    Anita Milaković, Nevena Novaković

    Poglavlje predstavlja teorijski pregled istorijske i savremene debate o problemu urbanizacije. Napisano je u formi sažete interpretacije osnovnih koncepata o urbanizaciji, u svrhu razumevanja i novih tumačenja (urbane) održivosti. Ističe se teza kritičke urbane teorije o urbanizaciji kao sociološkom procesu koji nastaje i koji je materijalizovan kroz dinamičnu prostornu transformaciju planetarnih razmera. Savremena urbanizacija suštinski menja gradove iz centričnih formacija u novo polimorfno urbano tkivo koje se širi u nekada ruralno i prirodno okruženje. Pretpostavka je da se problem urbane održivosti ne može razmatrati bez razumevanja veza i zavisnosti između različitih prostornih razmera, odnosno između gustih urbanih aglomeracija i njima bližih i udaljenih teritorija od kojih zavise i na koje utiču. Upravljanje urbanizacijom kao procesom velikih razmera je shvaćeno kao osnovni nosilac stvaranja održivih urbanih mesta i teritorija. Poglavlje, takođe, prikazuje savremene metodološke platforme i konceptualne alate za istraživanje lokalnog urbanog stanja u kontekstu planetarne urbanizacije. Ovaj tekst se fokusira na nove pristupe istraživanju i dizajnu novog urbanog tkiva, kao disciplinarnog usmerenja ka prevazilaženju utopijskog racionalnog modela planiranja i dizajniranja gradova.

    11-32

  • Pomak ka pristupu otpornosti urbanih sistema
    Tijana Vujičić

    Uzajamno delovanje prostornih, socijalnih, ekonomskih, prirodnih, političkih i drugih faktora dovodilo je do sve veće osetljivosti gradova i smanjenja sposobnosti da se odgovori na sve češće neizvesnosti, nagle preokrete i poremećaje koji dovode do različitih vrsta prostorne dinamike kao što su urbani rast, urbana stagnacija, braunfildi, degradacija izgrađenog okruženja kao posledice prirodnih katastrofa, itd. Kao odgovor na ovakve složene i višestruke poremećaje sistema, rad predstavlja i obrazlaže otpornost kao novi termin, pristup i filozofiju. Na osnovu istraživanja velikog broja naučnih radova iz oblasti ekologije, rad tumači poreklo, istoriju i razvoj koncepta otpornosti, evoluciju njegove definicije, tipove, ključne principe, tj. nudi pregled najsavremenijih znanja iz ove oblasti. U završnom delu, rad postavlja konceptualizaciju urbane otpornosti sa pretpostavkom da je grad kompleksan adaptivni urbani sistem. Kroz konceptualizaciju, rad interpretira ključne koncepte otpornosti iz urbane perspektive, objašnjava njihove međusobne odnose i veze, predlaže klasifikaciju koncepata i pristupa primenjivih u kontekstu urbanih studija i otvara ključne teme i pitanja za dalja istraživanja. Glavni cilj konceptualizacije nije pružanje krajnjih definicija i tumačenja, već otvaranje novih pogleda, stvaranje plodnog tla za dijalog među naučnicima i stručnjacima, kao i podsticanje daljnjeg istraživanja na polju urbanog planiranja i dizajna.

    33-40

  • O socio-kulturološkoj održivosti i otpornosti
    Saja Kosanović, Alenka Fikfak, Tadej Glažar, Marija Stamenković, Branislav Folić

    Održivost i otpornost su postale neizostavni deo savremenog istraživačkog diskursa. Predstavljena značenja ova dva pojma u literaturi su brojna i raznovrsna. Pristupi održivosti i otpornosti se tako kreću od filozofskih, političkih, ekonomskih, psiholoških, ekoloških i dr., do složenijih, sistemskih razmatranja, tj. od širih teorijskih ili metaforičkih pogleda do specifičnih setova predloženih mera i aktivnosti. Iako se održivost i otpornost u biti bave humanim sistemima i socijalnim organizacijama, zbog čega su izrazi poput ‘održive zajednice’ ili ‘otporne zajednice’ često prisutni u aktuelnim proučavanjima, socijalna dimenzija održivosti i otpornosti i uloga kulture se i dalje ističu kao najmanje razjašnjeni i sa neusaglašenim tumačenjima. Prepoznajući izazov, koji se u mnoštvu interpretacija može povezati sa potrebom za revizijom postavljenih koncepata, ovaj rad se bavi nekim fundamentalnim pitanjima: kakav je odnos između sredina, zajednica, održivosti i otpornosti; šta je socijalna održivost i u kakvoj je ona vezi sa održivim razvojem; kakvi su koncepti i karakteristike održivih/otpornih zajednica; koje su uloge pojedinaca i zajednice kao celine; konačno, kako se održivost i otpornost u socio-kulturološkoj ravni odnose jedna prema drugoj?

    Istraživanje zasnovano na navedenim pitanjima, međutim, ne cilja da pronađe jedine tačne odgovore već da pomogne u produbljivanju shvatanja nekoliko najsloženijih, pritom najmanje rasvetljenih, tema u oblastima održivosti i otpornosti, te da na taj način nadoknadi nedostatak znanja u vezi socio-kulturoloških implikacija planerskih i projektantskih odluka o građenoj sredini koja je izložena promenljivoj dinamici, nepravilnim i neočekivanim promenama i rastućoj neizvesnosti.

    61-74

  • Efikasnost resursa i otpornost u urbanim naseljima
    Dva komplementarna pristupa za održivost
    Antonio Girardi

    Građena sredina je specifičan istorijski ishod društvenih i političkih procesa koji se zasnivaju na transformaciji prirodnih resursa. Zahtev za tim resursima se dramatično povećao poslednjih decenija što je dovelo do neviđenog pritiska na okolinu i usluge ekosistema. Većina tokova resursa usmerena je prema urbanim aglomeracijama koje napreduju zahvaljujući ogromnim unutrašnjim tokovima snabdevanja i prostornom zaleđu gde se odbacuje i odlaže otpad. Hitno je potrebno unaprediti efikasnost korišćenja prirodnih resursa u urbanim područjima i istovremeno razumeti ključnu međusobnu povezanost i međuzavisnost između tokova energije i materijala, čime bi se izloženost gradova rizicima umanjila.

    Ovaj rad daje pregled pojmova i strategija oko koncepata „efikasnosti resursa” i „otpornosti” i opisuje relevantne studije slučaja. Prikazana su neka zajednička područja delovanja između dva koncepta, kao i potencijalne protivrečnosti i suprotnosti. Analizom i razumevanjem zajedničkih osnova ova dva pojma može se naći ravnoteža između potrebe da se smanji pritisak na resurse i potrebe da se urbanim naseljima omogući da izdrže pretnje. Spoznaje do kojih se dođe na spoju ovih koncepata mogu pomoći u ispunjavanju širih ciljeva održivosti.

    75-100

  • Transformacije urbanog tkiva i izgradnja otpornosti
    Dan Narita

    101-118

  • Put ka klimatski otpornim gradovima
    Inovativni alati i politike za teritorijalnu upravu
    Filippo Magni, Francesco Musco

    Klimatske promene predstavljaju (i u političkom i u naučnom smislu) jedno od najznačajnijih pitanja 21. veka. Ako je svaka kriza iznedrila nova pitanja, nove puteve istraživanja, a ponekad čak i rešenja, onda izazovi koje su donele klimatske promene nude priliku prostornom planiranju da iskorači i povrati svoju društvenu korisnost u cilju rešavanja problema kroz ponovno definisanje ciljeva, područja istraživanja i metodologije.

    Cilj ovog poglavlja je da navedenom polju istraživanja doda još jedan element, kroz rekonstrukciju trenutnog naučnog istraživanja i nalaženje ograničenja i mogućnosti inicijativa koje su do sada preduzete, kao i da izvrši sintezu metodoloških i praktičnih predloga kako bi javnoj upravi i lokalnim organima ponudila „praktičan način” stvaranja efikasnijih klimatskih politika i planova. Stoga, rad predlaže istraživački proces koji se udaljava od hitnosti a treba da dotakne neka početna pitanja: šta znači planiranje ili projektovanje gradova sa niskom emisijom ugljenika i gradova i teritorija otpornih na klimu? Koje su prepreke u razvoju ove vrste procesa planiranja? Koje su upravne implikacije na lokalnom i transnacionalnom nivou i koja je veza između ova dva nivoa?

    Prelazak sa teorijske na više praktičnu dimenziju uključuje različita područja javne uprave i podrazumeva razvoj inovativnih procesa za redizajniranje instrumenata, prioriteta, aktera i organizacionih struktura, dovodeći na taj način do nove paradigme upravljanja za gradove i teritorije. Ova paradigma predstavlja novi model suočavanja sa izazovima klimatskih promena koji vodi ka klimatski otpornim gradovima.

    119-144

  • Prostorne politike i otporne urbano-ruralne zajednice
    Italijanska studija slučaja sa nekoliko smernica za istraživanje
    Martin Broz

    Nakon dugotrajnog razdvajanja gradova od njihovog okolnog seoskog područja, izazvanog produktivističkom paradigmom, sve su prisutniji koraci ka reintegraciji u lokalnim politikama i praksama. Ovo se odnosi i na najnovije evropske planove za održivi urbani razvoj, gde je poljoprivreda zvanično priznata kao proizvođač usluga ekosistema i strateški resurs za stvaranje mreža zelene infrastrukture u gusto naseljenim sredinama. Na ovaj način, postavljen je težak zadatak njenog integrisanja u prostorno planiranje i u njegove instrumente.

    Ali šta znači donošenje „urbano-ruralne” politike u praktičnom i organizacionom smislu? Iako postoji sve veća intelektualna saglasnost da je adaptivna uprava sa više učesnika efikasnija od klasičnog pristupa upravljanju složenim socio-ekološkim sistemima, u konkretnom slučaju uključivanja poljoprivrede kao privredne aktivnosti ona je gotovo neophodna. Osnovni razlog tome je što su učesnici vezani međusobnom zavisnošću, pošto su ključni resursi kao što su prava nad zemljištem, politička moć, tehničke veštine i kapacitet inovacije među njima raspoređeni neravnomerno. Stoga su poljoprivrednici podstaknuti da odbace pasivnu ulogu u procesu donošenja politika, što zauzvrat zahteva dodatno društveno znanje od strane svih učesnika, kako bi takav napredak bio u potpunosti prihvaćen.

    Primer poljoprivrednog parka Milano jug (it. Parco Agricolo Sud Milano) u Italiji potvrđuje ovaj scenario pružajući zanimljivu „priču o otpornosti” lokalnog seoskog stanovništva i, uporedo, pogled na prelaz od klasičnog zonskog i državnog modela zaštite zemljišta na manje sektorski i više participativni pristup. To je primer kako aktivno uključivanje poljoprivrednika može pomoći javnim politikama, štiteći zajedničko dobro u teškim okolnostima i dajući povod za alternativne načine planiranja. Ovo je „pouka Milana”, koja može da inspiriše istraživanje u kontekstima gde su otvoreni prostori oko gradova ugroženi, a uključivanje u proces donošenja odluka je cilj koji treba postići.

    145-164

  • Koncept održivosti u kontekstu regeneracije braunfild lokacija
    Tanja Trkulja

    Braunfild lokacije su napušteni i nedovoljno iskorišćeni prostori čiju obnovu ugrožava stvarna ili potencijalna kontaminacija. Kontaminirane braunfild lokacije su ožiljci pejzaža koji ugrožavaju životnu sredinu i bezbednost ljudi, ali imaju i potencijal za obnovu i ponovno korišćenje. U ovom poglavlju istražuje se koncept održivosti u kontekstu obnove braunfild lokacija. Temelj trenutnih i budućih strategija održivog razvoja evropskih gradova je efikasno korišćenje gradskog zemljišta, a braunfild lokacije su veliki zemljišni resursi mnogih gradova. Stoga je neophodna njihova obnova na način da one budu dugoročno održive i otporne na intenzivne promene urbanih sistema koji su suočeni sa demografskim rastom, brzom urbanizacijom, klimatskim i mnogim drugim prirodnim promenama i katastrofama. U ovom poglavlju se elaboriraju definicija, klasifikacija i kritička analiza uticaja braunfilda na okruženje pre i posle njihove obnove, kao i razvoj nauke o održivosti, koja se u oblasti urbanističkog planiranja i projektovanja zasniva na ekonomskoj, ekološkoj i socijalnoj održivosti. Sintetizuju se karakteristike sva tri navedena polja održivosti u cilju definisanja ekonomskih instrumenata koji se koriste za smanjenje zagađenja životne sredine i strategija za izgradnju ekoloških i socijalnih otpornih sistema, koji se koriste kao smernice u procesu održive braunfild regeneracije. Takođe se definišu i ciljevi održivosti koje treba postići kroz obnovu i ponovni razvoj braunfilda, zasnovani na budućim razvojnim potencijalima i poboljšanju ekonomskih, ekoloških i socijalnih vrednosti i kvaliteta ovih prostora i njihovog okruženja.

    165-190

  • Geneza i razvoj ekološki ispravne arhitekture
    Saja Kosanović, Linda Hildebrand, Thaleia Konstantinou, Tillmann Klein, Ulrich Knaack

    Danas je poznato da su zgrade među najvećim potrošačima i zagađivačima na planeti. Međutim, nastanak ekološki ispravne arhitekture u modernom smislu, kako je to prikazano u ovom radu, manjim je delom podstaknut prvim zahtevima za smanjenje negativnog pritiska na životno okruženje a većim delom težnjom da se obezbedi kontinuitet u snabdevanju resursima. Tek kada je u drugoj polovini 20. veka svest o stanju životne sredine i o negativnom ljudskom doprinosu dovoljno sazrela, ideja o projektovanju ekološki ispravnih zgrada je počela da se razvija i usložnjava. Postepeno je projektovanje ekološki ispravnih zgrada preraslo u skup različitih strategija i mera čiji je cilj smanjenje negativnog ekološkog uticaja, kroz usklađivanje konvencionalnih projektantskih zahteva sa njihovim ekološkim značajem. Uspostavljanjem veze između efikasnog korišćenja prirodnih resursa i smanjenja ekoloških uticaja zgrada, ovaj rad se bavi pregledom sadašnjih trendova i izazova u pogledu upotrebe energije, materijala, vode i zemljišta, te promišljanjem mogućih scenarija efikasne budućnosti u kojoj bi šire socijalne i ekonomske sheme postale relevantnije za uspešno projektovanje ekološki ispravnih zgrada.

    191-210

  • Pristup projektovanju arhitektonskih objekata otpornih na klimatske promene
    Saja Kosanović, Branislav Folić, Ana Radivojević

    Česte promene vremenskih uslova i ekstremni vremenski i klimatski događaji uzrokuju brojne direktne i indirektne posledice u građenoj sredini, povećavaju mogućnost pojave katastrofa i, shodno tome, stvaraju nove izazove savremenoj arhitekturi. Okvir projektantskog usmerenja na ublažavanje klimatskih promena, odnosno na održive, na prvom mestu energetski efikasne zgrade, tako treba proširiti da bi se ojačao njihov kapacitet da podnose manifestacije promene klime dok istovremeno zadržavaju svoju upotrebljivost. Radi oblikovanja zgrada sa optimalnim performansama u odnosu na karakteristike sadašnje i buduće klime potreban je scenario otpornosti. Ovaj rad analizira složenost i dinamiku klimatskih promena kao ključne faktore u oblikovanju strategije za projektovanje zgrada otpornih na delovanje klime. Na osnovu značaja sagledanih rizika, varijabilnosti i neizvesnosti u vezi sa klimatskim promenama, u radu se izvodi opšti projektantski okvir, obrazlaže značenje termina transponovani regionalizam i diskutuje odnos između otpornosti i adaptacije zgrada u (ne)izvesnoj klimatskoj budućnosti.

  • Održivost i otpornost
    (Ne)konzistentnosti dve projektanske sfere
    Saja Kosanović, Alenka Fikfak, Branislav Folić

    Iako je koncept održivih zgrada razvijen nezavisno od koncepta zgrada otpornih na klimatske promene, njihova prepoznata međusobna povezanost dobija sve veću pažnju. Ovaj rad se bavi izučavanjem međusobnih odnosa održive arhitekture i arhitekture otporne na promenu klime tako što upoređuje njihove osnovne postulate i analizira ključne ciljeve, kroz prizmu uzajamnih (ne)konzistentnosti. U radu su predstavljena kako opšta zapažanja tako i detaljna razmatranja specifičnosti i složenosti odnosa između održivih zgrada i zgrada otpornih na promenu klime. Rezultati pokazuju da su koncepti održivosti i otpornosti u kontekstu arhitektonskog projektovanja daleko više komplementarni nego suprotstavljeni što navodi na zaključak da je njihovo spajanje u jedinstveni, sveobuhvatni, sistemski pristup veoma moguće. Integrisanjem održivosti sa otpornošću zgrada se od socio-ekološkog, odnosno socio-tehničkog, transformiše u napredni socio-ekološko-tehnički sistem.

    223-238

  • Ekološki principi projektovanja omotača zgrada i dalje: Pasivne i aktivne mere
    Thaleia Konstantinou, Alejandro Prieto

    Težnja za smanjenjem potrošnje energije i generisanja gasova sa efektom staklene bašte u sektoru zgrada stavlja pasivne i održive ahitektonske objekte u prvi plan. Jednostavne metode i tehnike koje se prožimaju sa odgovarajućim projektantskim merama i izborom materijala i sistema i koje odslikavaju razmatranje elemenata lokalnog okruženja, kao što su vazduh i Sunčevo zračenje, obezbeđuju toplotni i vizuelni komfor uz manju upotrebu neobnovljivih izvora energije. Ove tehnike se nazivaju ekološkim ili bioklimatskim principima projektovanja. Postoje dva osnovna tipa mera: pasivne i aktivne. Pasivni projektantski principi eksploatišu svojstva omotača zgrade radi smanjenja ili povećanja gubitaka ili dobitaka toplote, odnosno radi smanjenja potrebe za energijom. Pored toga, aktivne mere kao što su sistemi grejanja i solarne tehnologije električne energije koriste se za proizvodnju i distribuciju energije potrebne za dostizanje korisničkog komfora.

    Cilj ovog poglavlja je da pruži pregled principa projektovanja udobnijih i energetski efikasnih zgrada. Pasivni i aktivni projektantski principi predstavljaju integralni deo koncepata ekološke ispravnosti kojima se unapređuje ponašanje zgrada, bilo da se radi o postizanju udobnosti i funkcionalnosti uz racionalne energetske zahteve ili čak o postizanju standarda održivosti kao što su nula-energetska ili pasivna kuća.

    239-270

  • Uticaj materijala na energetska svojstva i toplotni komfor u zgradama
    Ana Radivojević, Ljiljana Đukanović

    Savremeno projektovanje i građenje ima za cilj da uspostavi adekvatan odnos između tri karakteristična pola: čoveka – korisnika, zgrade i okoline. Ovo poglavlje ima za cilj da istakne dotični problem uzimajući u obzir relevantne karakteristike termičkog omotača zgrade, odnosno uticaj koji izbor materijala ima na ponašanje objekta u celini. Danas smo zaintrigirani ponašanjem zgrade kao sistema, uglavnom kroz prizmu količine energije koju troši tokom svog postojanja. S jedne strane, to nas dovodi do potrebe za adekvatnim poznavanjem osnovnih principa fizike zgrade, a, s druge strane, do spoznaje o relevantnim osobinama materijala koje koristimo u procesu izgradnje kako bismo zadovoljili zahteve komfora korisnika. Iako se ovim poglavljem stavlja naglasak na problem zadovoljavanja zahteva za toplotnim komforom, na primeru karakterističnih tipova stambenih zgrada sa područja Beograda koje su prikazane i analizirane razmatran je stepen zadovoljavanja ukupnih zahteva komfora, kao i međuzavisnost koja postoji između različitih tipova komfora (toplotnog, vazdušnog, zvučnog i svetlosnog).

    271-294

  • Metodologija ocene ekološkog kvaliteta materijala i konstrukcija
    Linda Hildebrand, Alexander Hollberg

    S obzirom na to da arhitekti i inženjeri deluju na različitim nivoima, ekološki uticaj koji je generisan u sklopu njihovih profesionalnih aktivnosti se može razvrstati od nivoa materijala, komponente i zgrade do nivoa grada. Fokusirajući se na materijale i komponente, ovo poglavlje uvodi i detaljno analizira strukturu metode ocene životnog ciklusa (en. Life Cycle Assessment – LCA), koja se koristi za kvantifikovanje ekološkog uticaja. Pregled obuhvata: cilj i obuhvat LCA metode, analizu inventara životnog ciklusa (en. Life Cycle Inventory Analysis – LCI), ocenu uticaja životnog ciklusa (en. Life Cycle Impact Assessment – LCIA) i tumačenje rezultata. Potom se diskutuje o obimu LCA podataka i predlažu i opisuju kriterijumi koji su potrebni prilikom rada sa LCA podacima. Na kraju, poglavlje se bavi primenom LCA podataka, naročito u formi „ekološke deklaracije proizvoda“ (en. Environmental Product Declaration – EPD) i LCA baza podataka, i prikazuje relevantne primere, čime se predstavljanje činjenica potrebnih za primenu metodologije ocene životnog ciklusa u različitim projektantskim i inženjerskim okvirima zaokružuje.

    295-316

Forthcoming

15 September 2018

License

Creative Commons License

This work is licensed under a Creative Commons Attribution 4.0 International License.

Details about this monograph

ISBN-13 (15)

9789463660884

Date of first publication (11)

01-09-2018

Physical Dimensions

210mm x 279mm